Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga

Zadnje teme
» Treba mi igrica
Sre Sep 18, 2013 4:43 am od Haubitza

» Treba mi film
Sub Sep 07, 2013 2:54 am od Mr.Peki

» Treba mi...
Pon Jul 01, 2013 1:28 am od Gerkhan11

» Treba mi film
Pon Jul 01, 2013 1:25 am od Gerkhan11

» Filmovi Download
Uto Jun 04, 2013 12:35 pm od Anonimus

» MAGAZIN casopis
Pon Maj 27, 2013 6:13 pm od Anonimus

» Crtani filmovi
Ned Maj 26, 2013 9:55 am od Anonimus

» Serije Strane - download
Uto Maj 21, 2013 7:22 am od Anonimus

» Man of Steel Prequel: Special Edition
Ned Maj 19, 2013 1:52 pm od Anonimus

Vizio shop majice
VIZIOshop.com - prodavnica za majice
E-republik
Decembar 2016
PonUtoSreČetPetSubNed
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Kalendar Kalendar

Viglink

Postoji li diskriminacija polova, i ko je tu diskriminisan?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Postoji li diskriminacija polova, i ko je tu diskriminisan?

Počalji od Admin taj Uto Mar 13, 2012 7:38 am

поводом нове књиге Слободана Антонића
Каква судбина чека српско друштво уколико власти наставе да спроводе идеологију родног феминизма?

Београд, 13.03.2012

До сада, бар колико ја знам, није уочено да се осми март, празник жене-револуционарке, који се, само у земљама Источне Европе, још увек делимично затроване комунизмом, слави као Дан жене, поклапа са даном када црква прославља Прво и Друго обретење главе Светог Јована Крститеља. А зна се ко је Светом Јовану одсекао главу – безакони цар Ирод Млађи, на наговор своје жене Иродијаде, коју је отео од брата му Филипа, и чија је ћерка – блудница, својим срамним плесом, опчинила Ирода и његове госте (славили су царев рођендан), па јој је Ирод обећао све, макар и пола царства; а она је, на наговор мајчин, тражила на тањиру главу пророкову, јер је Јован Ироду говорио да не може имати жену свог живог брата. Предање каже да је Иродијада, кад је џелат одсекао главу ономе кога је Христос назвао највећим рођеним од жене, пробола језик мученика иглом, и бацила му главу на нечисто место, после чега су је обрели хришћани и главу Јованову учинили светињом достојном поклонења. И Ирод, и Иродијада, и Саломија бедно су скончали своје животе, у прогонству, кажњени и одбачени од врховне римске власти... Лик Иродијаде је најмрачнији женски лик у Новом Завету; јер, уочено је да су новозаветне жене чиниле само добро Христу, а мироносице биле под Крстом чак и кад су се сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, разбежали. Иродијада је, за разлику од других жена описаних у Новом Завету, оличење блуда, подлости и мржње према свему што је свето. Она је оличење оног женског начела које се добровољно подвлашћује демону...
И комунисти су, случајно или не (али свакако по надахнућу оца лажи) одабрали дан кад Црква спомиње часну главу Светог Јована Претече да тада позову жене да се више не угледају на часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, Пресвету Богородицу, него на Иродијаду, огрезлу у таму и греховну смрт. Био је то рани, бољшевички феминизам (јер су осми март прво облежавали у Лењиновој Совјетији).Зато је крајњи час да видимо шта је смисао новог, екстремног феминизма, проистеклог из бољшевичког, који се данас намеће не само српском, него и свим, негда хришћанским, народима света, под видом борбе за права жена.

Јуриш на здрав разум
Идеје имају последице; лоше идеје имају лоше последице, јер се одмах претварају у Прокрустову постељу идеологије (а зна се шта је Прокруст радио живим људима, с циљем да их опљачка, као што данас, с људима и народима, чини лихварски глобализам Империје). Није случајно сатана, у филму „Ђавољи адвокат“, поручио да ће светску власт приграбити на челу армије правника.
Тако је Србија, 11. децембра 2009. добила Закон о равноправности полова. Закон захтева од послодаваца да, приликом запошљавања, дају предност „слабије заступљеном полу“; шири квоту обавезних 30 % „слабије заступљеног пола“ на низ сектора политичког живота; тражи од просветних власти да прераде наставне програме у складу са „родно сензитивним приступом“. Нови Закон није пао с неба; он је заснован на три, у основи лажне, идеолошке претпоставке:

да у свим друштвима, па чак и најразвијенијим, каква су она у САД и Европској Унији, постоји радна „сегрегација и дискриминација“ на основу пола, због чега угроженијем, женском полу треба дати што шире могућности за запослење;
да у свим друштвима, па и најразвијенијим, постоји системска блокада за жене које би хтеле да се баве политиком;
да су све разлике између мушкараца и жена, које, у крајњој линији, воде дискриминацији потоњих, последице идеолошког патријархалног насиља у образовно-васпитиним процесима, због чега треба афирмисати тзв. „андрогини“ концепт личности.


И тако је почело: гаулајтери жутокраких власти постављају своје поверенице за „родну равноправност“ свуда и на сваком месту; оне непрестано тврде да је друго име Србије - Мизогинија, а насиље њихових истомишљеница над стварношћу врши се и у области језика. Циљ је, како рече ветеранка нашег родног феминизима, Свенка Савић, да се „мушка и женска особа учине једнако видљивима у језичком материјалу“. Тако добијамо франкенштајн-текстове, са исказима типа „његови уредниц/е и аутори/ке“, „међународни сусрети филозофа/киња и социолога/ шкиња“, итд. У доба новог, револуционарног заноса највише се заносе бивши стаљинисти, који су постали праксисовци са маоистичким отклоном, а завршили као борци за демократију, људска права и ЕУ интеграције. Један такав, јахач на леђима српске скупштине од почетка деведесетих година 20. века, богати нас својим визијама феминстичке револуционарне будућности Србије. Он ускликује, под зидинама мушке шовинистичке Бастиље наших дана, да постоји „историјски континуитет мушког злочина према женама у свим друштвима и свим епохама“, при чему га види и у „савременим, развијеним и демократски уређеним земљама“. Он је свестан да је главни, миленијумима трајући, проблем у култури, која је, по самозваном оснивачу „црвених универзитета“ и аутору неколико неуочљивих књижица, "мушки злочиначки традиционална, од старих епова, преко грчких трагедија, до наших дана“. Наравно, српска култура је злочиначкија од многих других, па би зато феминиста са једном ногом у гробу (а уверен да је бесмртан) да мења и лектиру: „Морамо да једну антиженску, насилничку културу не хвалимо, него напротив, да је кудимо. Ето, „Зидање Скадра на Бојани“ и како су они зазидали ону несретну жену с дететом. Када објашњавамо све те епове, не треба да се хвалимо, него да кажемо да је то страшно срамно, да та песма није лепа, него ружна, одвратна“. После старца –хероја андрогинизације, једна домаћа феминисткиња нас упозорава да је главна опасност за жену да се поистовети са мајком, јер то обнавља патријархалне обрасце функционисања друштва.

Тако код нас, где је само почетак. А у свету се иде даље... Много даље. Жену треба претворити у оруђе револуционарног гнева и мржње према свему што је људско и нормално. Не треба заборавити да је прву еманципацију жене извело хришћанство, дајући јој низ права кроз правни систем који се у „крштеној“ Римској империји заснивао на практичном спровођењу Еванђеља у живот друштва – а да и не говоримо о томе да је у учењу Цркве Мајка Божја најузвишеније створенбо биће – изнад свих анђела и арханђела, јер је у Себи спојила девство и мајчинство, две најузвишеније пројаве женског човештва. .

Мржња родног феминизма
Родни феминизам види мушкарце и жене као две одвојене и непријатељски супротстваљене класе, између који се води „класни рат“, чак до истребљења. По радикалним феминисткињама, мушкост и женскост су друштвене конструкције које треба укинути, макар и генетским инжењерингом. По Шуламит Фајерстон, која је 1972. објавила манифест радикалног феминизма, књигу „Дијалектика пола: разлог за феминистичку револуцију“, трудноћа, дојење и емоционална везаност за децу, као и месечни одлив, чини жене заиста биолошки слабијом од мушкараца. Зато она предлаже да се у људској врсти развије партеногенеза, као код „лисних ваши“, а жене треба да схвате да је „трудноћа варварска“. Завршни циљ феминистичке револуције је андрогина цивлизација. Како ће се у њој живети? То ће, по Фајерстоновој, бити друштво „природне полиморфне сексуалности“, где ће деца уживати у „гениталном сексу“ са другом децом и одраслима, а и „табу инцеста“ био би укинут: „Ако би оно (дете, нап. В. Д.) изабрало да сексуално општи са одраслима, чак и ако би оно одабрало своју сопствену генетску мајку, не би постојали a priori разлози за њу да одбије његову сексуалну понуду, пошто би табу инцеста изгубио своју функцију“. Радикална феминисткиња Дона Харавеј, са своје стране, сматра да је време да настане друштво киборга, који неће зазирати „од свог сродства са животињама и машинама“...

Дакле, почиње са законима о родној равноправности и нападом на песму „Зидање Скадра“, а треба да заврши друштвом у коме нема инцест – табуа и у коме је педофилија нормална, да би се окончало тријумфом киборга. Има ли, међу нашим научницима, људи спремних да разобличе овај нови нихилизам, маскиран у науку? (Јер то није наука; „женске студије“ радикалног феминизма су, по самим „радикалкама“, „сила која помаже остварењу феминистичких циљева“, а боре се против логоцентризма, објективности и свега што је одлика тобож „мушког научног дискурса“ )...

Има таквих научника. Човек који је учинио пионирски корак у нас зове се Слободан Антонић, и професор је Филососфског факултета Универзитета у Београду. Књига у којој је кренуо да се суочава са радикалним нихилизмом, проглашеним за покрет који треба да штити и афирмише жену, зове се „Критика радикалног феминизма / Моћ и границе друштвеног инжењеринга“ (Службени лист, Београд, 2011).

Није то никаква наука
slobodan antonicУ првом поглављу своје књиге, под насловом „Критички приступ радикалном феминизму“, Антонић је јасан – његова студија није критика „целог феминизма“, а поготову „критика целокупног женског историјског покрета“. То је критика „родног феминизма“ који нема никакве везе са обичном женом (којој, како рече Честертон, не треба више права, него више привилегија), него је идеологија „дела политички активних жена из више средње класе, које су универзитетски образоване, материјално добростојеће и запослене у јавном сектору“.

Испоставља се да родни феминизам почива на идеолошком злостављању чињеница. Тако је својевремено Глорија Стајнем тврдила да 150 хиљада жена годишње у САД умре од анорексије, као последице држања дијете (криви су мушкарци, због којих жене, да би им биле привлачне, гладују). Испоставило се да 150 хиљада жена пате само од аноректичке нервозе, а да од праве анорексије умре годишње највише око 100 (и словима: сто) жена. Године 1993, једно истраживање о женском здрављу у САД наводно је показало да 40 % жена пати од „тешке депресије“. Наравно, и за то су криви зли мушкарци, узвикнуле су радикалне феминисткиње. Испоставило се да је иза приче о Масовној женској депресивности стајала млађана активисткиња Луиз Хефлер, која је рекла да је истраживала на свој, „нефалоцентричан“ начин... Провера резултата анкете је показала да 40% жена у Америци једном седмично осећа нерасположење, али је Хефлерова то представила као депресију – требало је, њој&истомишљеницама, да покажу како је женама психа разбуцана због мушког угњетавања.

Друго поглавље Антонићеве књиге носи наслов „Жена у свету рада: роднофеминстичко објашњење“ (жене су дискриминисане приликом запошљавања само зато што су жене). Озбиљна анализа, каже наш аутор, показује да у западним друштвима, а и код нас, „не постоји законска или системска дискриминација жена, односно да се не може искључити објашњење да, у крајњем, различите зараде жена и мушкараца долазе услед њихових различитих животних избора“. Уосталом, додаје он, ако се преузму методе радикалног феминизма и примене на резултате разних статистика, испоставиће се да „мушкарци краће живе, остављају мање потомака од жена, морају дуже да раде како би стекли пензију, добијају више казне за ИСТЕ злочине, ретко добијају децу након развода, слабије су образовани и мање њих студира, раде најгоре и најопасније послове, лошије су обучени, имају слабију здравствену заштиту, друштвене норме их слабије штите, чешће живот завршавају самоубиством“.
Да ли то значи да је време за радикални маскулинизам? (Наравно да не значи: Антонић само доводи лажне тезе „квазиучењакиња„до апсурда.)

У трећем поглављу, „Жена и политика: роднофеминистички идеал" Антонић показује да се јуриш нихилистичког феминизма на политичку моћ заснива на погрешној претпоставци да су основни интереси мушкараца супротни основним интересима жене. Антонић је и овде јасан: „Наиме, да су женски интереси тако хомогени и одељени од мушких, као што представљају феминистичке теоретичарке, до сада бисмо у светској историји имали бар један пример успешне женске странке (као што смо имали успешне сељачке, радничке, етничке, религиозне, расне или друге партије).“

Четврта глава се бави „полношћу и васпитањем“, то јест „роднофеминистичком биополитиком“. Антонић показује, на основу темељних истраживања психологије и других наука, да разлике у понашању дечака и девојчица не потичу само од васпитања, него, пре свега, од биолошких основа људског постојања. Дечаци од 8 до 11 година за своје играње радије користе штапове и камење, траже знатно већи простор за игру од девојчица, боље се сналазе на непознатом терену.

Шестогодишњаци оба пола и у Кенији и у Канади, ако им се дозволи – играју се десет пута дуже са истим полом него са супротним, управо зато што им је то природно. Такође, дечаци чешће до жељене играчке долазе гуркањем, надметањем и отимањем, а девојчице вербалним убеђивањем и манипулацијом... Феминисткиње, свакако, знају где је истина, али им то смета, јер руши лажна полазишта њиховог утопизма: зато би радо посегле и за генетским инжењерингом, да би створиле „андрогинио човечечанство“.

Кључно поглавље књиге је „Адам и Ева: заједница срца и разума“. Користећи библијску повест о првом мушкарцу и првој жени (човеку и човечици, како каже Писмо) као архетипску матрицу своје поруке, Антонић показује да политизација мушко-женских односа води разарању друштва. Јер, породица (а ње нема без мушкарца и жене, који постају отац и мајка) јесте основна ћелија заједнице. Адам и Ева имају пуноту човештва у себи, али се њихово човештво у потпуности реализује само су у заједници саможртвене љубави. Бог се Адаму и Еви обраћа као једнитом бићу све док они, кроз грехопад, не потону у таму себичности и сукоба, у живи песак промашаја на путу ка циљу, који је љубав, „да двоје једно буду“, не у андрогиности киборга, него у успону ка висини боголикости. Христос изједначава жену са мушкарцем у могућности достизања те висине: „Нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3,28 ). Хришћанство уздиже Богородицу (Мајку која је и Дјева)изнад свих створених бића, и умногоме је „женска“ религија (тако је говорио и женомрзац Ниче): „Саосећање са несрећним, милост према слабијим, самопожртвовање за ближње, љубав као прва вредност (а не моћ)“, каже Антонић, само су језгро хришћанске вере. Зато је, у својој бити, родни феминнизам радикално антихришћански покрет. А европска цивилизација, и источна и западна, почива на хришћанству и његовим вредностима.

И? Шта ће се постићи ако радикални феминизам настави да политизује мушко – женске односе и да јуриша на породицу? Антонић је јасан: „Радикални феминизам ће деконструкцијом и тог преосталог заједничког језгра, који чини љубав, узајамност и поистовећени интереси, деконтрукцијом рада за заједницу, деконструкцијом самог етоса обостране пожртвованости и одрицања, деконструисати коначно и саму заједницу“. А зар то није циљ оне змије из рајског врта, која ће, у Гетеовом „Фаусту“,кроз уста Мефиста, јасно рећи да је смисао њеног делања у борби против свега што је живо?

Утопизам у акцији
Књиге Слободана Антонића већ годинама представљају изазов лажној науци и лажним вредностима: лажној науци зато што су засноване на темељима истинске научности, као и лажним вредностима (које се намећу читавим друштвима кроз тзв. социјални инжењеринг),зато што нуде поуздану вредносну лествицу. А социјални инжењеринг је, у овом тренутку, највећа опасност по човечанство, јер је кључни извор насиља Империје у свим деловима света. Како каже Јакуб Карпински, то је „пројектовање и изградња друштвених структура за које као материјал служе људска бића,(...) при чему, наравно, материјал нико не пита шта он о свему томе мисли“. Друштвени инжењери су уверени у то да поседују апсолутна знања и вредности, која им, по Карпинском, дају „право“ да „прибегавају насилним мерама и сламају вољу оних које желе да промене“. То је, у ствари, утопизам на делу; а сваки утопизам, по руском теологу Георгију Флоровском, болује од страховите бољке, коју он назива „патосом насилног даривања среће“. Ако нећемо да будемо „срећни“ онако како нам социјални инжењери цртају, бићемо „надзирани и кажњени“ (Мишел Фуко). Кад је радикални феминизам у питању, његов инжењерски став је исказала Симон де Бовоар: „Ни једној жени не треба одобрити да остане код куће и подиже децу. Друштво треба да буде потпуно другачије. Жене не треба да имају такав избор, нарочито стога што ако таква могућност постоји, исувише много жена ће се одлучити управо за њу“.
За крај
Дакле, кад нам намећу осми март, ту цркотину комунистичког тоталитаризма, треба да знамо: они то не чине да би женама било боље, него да би продужили свој сатански посао-посао разградње породице. Као што је показао амерички културолог Мајкл Џоунс, породица је последња одбрана малог човека пред моћницима овога света. Читава сексуална револуција је изведена зато да би била уништена породица, рајска установа Божја.

„Ослобођење“ жене довело је до данашње цифре од 150-200 хиљада абортуса годишње у Србији (за које, наравно, нису криве само жене, него и мушкарци-блудници, мада жене ипак доносе коначну одлуку). Не треба да се чудимо што нам је овако, и што смо живи мртваци који никако да се избаве из беде у којој нам нема зоре: ми смо, можда, убили неког ко би могао да нас поведе и спасе. Јер, сви велики Срби су били из многодетних породица, и живели у народу који је говорио: „Деце и пара никад много“. Мајчина утроба је, захваљујући култу Иродијаде, „радикалне феминисткиње“ из првог века по Христу, постала рођена сестра гроба; а деца, која нису видела светлост дана Божјег, зазивају правду небеску и питају Господа до када ће трпети њихове убице на земљи. Жена није никако ослобођена: она је само избачена из куће и бачена на тржиште рада, подвргнута свим суровостима либералног капитализма који од човека жели да направи роба и робу. Јер, понављамо речи Честертона – њој не треба више права, него више привилегија. Она и дете морају бити најповлашћенија бића на свету, а мушкарац је дужан да им то омогући.

Када би се свет држао запосвести Светог Павла да жене поштују мужеве као Црква Христа, а да мужеви воле жене као Христос Цркву (а зна се шта је био свадбени дар Женика Цркве Својој невести – Голгота, и трнов венац као прстен верности), не би било овог лудила које, као пожар, данас прождире људе и народе...
Но, тако је – како је. На нама је, ако већ ништа друго не можемо, да чувамо своје породице и да не обележавамо Иродијадин дан – осми март. Ми имамо свој „Дан жена“ – то су Материце, као што имамо и „Дан мушкараца“ – то су Оци. Држимо се наших дивних хришћанских обичаја, учећи се, из њих и њима, којим путем да идемо ка Небеској Србији.



: Владимир Димитријевић

Admin
Admin

Broj poruka : 188
Reputation : 2
Datum upisa : 27.05.2011

Pogledaj profil korisnika http://skynet.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu